Једини услов да бисте прочитали овај текст, јесте да потпуно примените ово што прочитате. Ако намеравате да не спроведете у дело ситне савете који се у овом тексту дају, одмах окрените страну и наставите даље. У супротном, сносићете сву одговорност коју доноси лењост, а то је, немојте ни мало сумњати, ужасна ствар.
Циљ и намера овог текста је да уздрма дизгине дисциплине у вашем бићу и покрене ток енергије и живота у позитивном смеру. Ништа више, а опет, ништа теже.
Инспирисани Даном Милманом, писцем познате књиге „Пут мирног ратника“, по којој је снимљен истоимени филм, одлучили смо да би било добро пренети поуке које чине суштину ових дела. Ове поуке и савети су конципирани тако да пробуде и прошире нашу свест и стога је неопходно схватити их озбиљно и применити када год то наш уснули ум дозволи.
Прва истина која је свима позната, на овај или онај начин, јесте да је наш живот једна велика учионица. Ми смо рођени како би учили, како би ширили нашу свест о свету око нас и о нама самима. Рођени смо да растемо у сваком смислу. Оно што многи не знају, а што Дан Милман објашњава дивним причама, јесте како ми то учимо. Ниједан факултет, диплома, или титула није мерило вашег знања. Тога морате бити свесни, иако та чињеница представља јак ударац за его, поготово ако је већим делом утемељен на интелекту. Мерило нашег знања представља само наше искуство. И ово је формула која је апсолутна и вечна истина. То најбоље илуструје прича о једном веома ученом и школованом младићу који је већину времена проводио читајући разне књиге и гомилајући различите врсте знања. Приликом једног путовања, он је дошао на обалу велике реке и ту нашао лађара да би га овај превезао преко. Док су тако пловили реком, да би му време брже прошло, младић поче причати о својим знањима, о књигама које је прочитао, школама које је завршио и све то остави веома импресиван утисак на лађара. У једном тренутку лађар му рече: „Нема сумње господине, научили сте изузетно много, али да ли сте научили да пливате?“ „Па не, нисам“, одговори му младић. „Бојим се да је ваше знање у том случају бескорисно“, рече лађар, „јер наш чамац тоне.“
Практичне поуке доносе нам мудрост дубљу од оне коју стичемо из теоријских поука. Оно што људе плаши, јесте да искуство није увек позитивно. Међутим, поука је увек позитивна, без обзира колико искуство било негативно. Сваки успех је производ низа неуспеха. То је начин на који учимо. Методом погрешака ми учимо како нешто урадити исправно. Деца су најбољи пример за то, јер нико не прави толико грешака и не учи толико брзо као деца. Зашто би се ико плашио неуспеха ако има у виду да он носи поуку, а поука носи мудрост. Дакле, сваки неуспех води неком постигнућу. Разлика између успешних и неуспешних људи је у томе што су успешни били истрајни и упорни, не дозвољавајући да им неуспех буде крајњи циљ. Ниједан неуспех није коначан осим ако ви тако не одредите. Седам издавача одбило је „Прохујало с вихором“ Маргарет Мичел, пре него што је неко прихватио то дело; енглески романописац Џон одбијен је 753 пута пре него што је објавио прву од своје 564 књиге. Више од стотину банака одбило је захтев Волта Дизнија пре него што му је једна напокон одобрила зајам за изградњу Дизниленда.
Што више научимо, то смо прилагодљивији и то мање погрешака понављамо. Учење изискује промену; промена подразумева губитак образаца; губитак образаца подразумева умирање за старо; умирање за старо рађа ново. Заправо се ништа не промени док се ми не променимо.Постоји само један начин да се изађе из шаблона наметнутог живота и он је следећи (овај савет је практичан и мора се применити): Важно је свесно опажање властитог понашања и властитих поступака.
Звучи лако, али је у ствари изузетно тешко бити свестан себе и својих поступака. Свако ко је икада пробао да прати и посматра себе, схватио је да није у стању бити свестан више од пар минута, ако чак и толико. Шта значи бити свестан самог себе? То практично значи осветлити сваку своју мисао, емоцију, или дело. Значи видети то, осетити, када прође мисао кроз главу, рећи себи: „Хеј, ја сам сада помислио на то и то“, или у тренутку надолазећег беса постати свестан да се бес појављује и само га посматрати, као да је неки странац. Довољно је само посматрати своју емоцију, или мисао и она је већ освешћена. Дакле свесност значи непрекидно самопосматрање. Осмотрите емоцију као да сте неки воајер, а она као да је странац. То је однос освешћивања. Опазите како се крећете и какви су тон и боја вашег гласа у различитим ситуацијама - посебно у стресним, у којима је већина људи „несвесна“. Посматрајте себе у ситуацијама упознавања нових људи (можда нисмо свесни да загриземо усну, или се намрштимо кад год упознајемо некога). У свему постоје обрасци и јако је важно освестити их.
Што више освешћујемо себе, то већу контролу над својим животом добијамо. Док се у потпуности не освесте, људи су само бродови у олуји судбине. Тек када загосподаримо сопственом свешћу, море ће се смирити и моћи ћемо бирати свој правац.
Много лекција се мора научити на том путу и боље их је учити на време, јер уколико их избегавамо, или заобилазимо, оне ће нам се враћати у све тежим облицима. Невоља је један од начина на који универзум привлачи нашу пажњу. Телесна бол подстиче нас да уравнотежимо тело. Емоционална патња открива нам наше илузије и отпор. Душевна патња открива исцељујућу моћ садашњег тренутка. Неке боли није могуће избећи, али кад научимо слушати благе животне поуке, патња се расплињује.
Болест је доктор који се највише слуша; доброти и мудрости само дајемо обећања; бол послушамо. - Марсел Пруст
Веома битна спознаја је и та да ми не можемо одредити исход неке ситуације, али зато можемо одредити свој труд. Ми не можемо знати да ли ћемо победити у некој игри, или не, да ли ћемо добити посао који желимо, или пронаћи љубав. Али зато можемо одредити труд који ћемо у то уложити. Шта год мислили, или осећали, сумњали, или страховали, упркос нашој прошлости, или родитељима, наш труд и даље обликује наш живот. Ако дајете све од себе, радите добро. Стога уложите труд, а тада прихватите исход. Пустите оно чиме не можете управљати. Много тога није у нашим рукама. Неки поступак може бити исправан, али у погрешном тренутку он не служи ничему. Као што деловање може одражавати храброст, чекање може одражавати мудрост. Али, ако чекамо да добијемо допуштење, да се осећамо више мотивисано, да постане лакше, да страх нестане, или да на врби роди грожђе, могли бисмо пропустити сваку прилику за деловање. Ако чекамо савршени тренутак, могли бисмо открити да уопште нисмо живели.
Људи који предуго размишљају пре него што начине корак, могли би читав живот провести на једној нози. - Антон де Мело
Примена овога начела – и живљење са сврхом – значи питати самог себе не само "Шта морам учинити?", већ и "Када је најбоље време да то учиним?".
Оно што смо посејали добротом, враћа нам се као жетва изненађења; послани дарови враћају нам се у друкчијим омотима. Добра дела и врлине налик су семенкама које се множе; посадимо једну младицу и пожањемо шуму захвалности. Најједноставнији чин великодушности благосиља онога који даје, али ако дајемо да бисмо примали, наше се наде разбијају на обалама везаности. Стога због давања дајте најбоље од себе и најбоље ће вам се вратити. Тестирајте ово правило:
Духовни живот започиње и завршава се телом. Оно је наша једина имовина која траје читав живот. Можемо медитирати, визуализовати и сањати, али не можемо изаћи из тела ако најпре не уђемо у њега. У уравнотеженом стању тело и дух заједно стварају енергију и обиље у нашим животима. Равнотежу постижемо путем "светог тројства здравља": свакодневне телесне активности, здраве хране и квалитетног одмора. Уравнотежите тело. Верујте његовој мудрости. Из тог темеља произилази све друго. Морамо слушати своје тело и своју природу јер само тако ћемо бити повезани са животом око нас. Морамо бити свесни циклуса јер они су природно устројство живота, попут четири годишња доба која бескрајно следе једно друго. Тешкоће с временом пролазе, као и ужици, јер шта год се уздигне, мора пасти, а шта год падне, поновно ће се уздићи у овом, или оном облику. То је природа света. Циклусима живота не можемо управљати, али можемо их јахати као јогунасте коње, или благе таласе. Прихватајући промене властитих доба, крећемо се у складу с циклусима сопственог света. Слушајући себе, посматрајући се, ми ширимо свест и тако подижемо вибрацију целокупног света око нас, доприносећи његовом развоју. Овај пут није лак и страх вреба иза сваког ћоска, спреман да нас заскочи и врати у таму. У тим тренуцима, само се сетите речи великог Милорада Павића: „Један од путева у праву будућност, иако има лажне будућности, јесте ићи у правцу у ком расте твој страх.“ И продужите даље.
Милан Бојић
Циљ и намера овог текста је да уздрма дизгине дисциплине у вашем бићу и покрене ток енергије и живота у позитивном смеру. Ништа више, а опет, ништа теже.
Инспирисани Даном Милманом, писцем познате књиге „Пут мирног ратника“, по којој је снимљен истоимени филм, одлучили смо да би било добро пренети поуке које чине суштину ових дела. Ове поуке и савети су конципирани тако да пробуде и прошире нашу свест и стога је неопходно схватити их озбиљно и применити када год то наш уснули ум дозволи.
Прва истина која је свима позната, на овај или онај начин, јесте да је наш живот једна велика учионица. Ми смо рођени како би учили, како би ширили нашу свест о свету око нас и о нама самима. Рођени смо да растемо у сваком смислу. Оно што многи не знају, а што Дан Милман објашњава дивним причама, јесте како ми то учимо. Ниједан факултет, диплома, или титула није мерило вашег знања. Тога морате бити свесни, иако та чињеница представља јак ударац за его, поготово ако је већим делом утемељен на интелекту. Мерило нашег знања представља само наше искуство. И ово је формула која је апсолутна и вечна истина. То најбоље илуструје прича о једном веома ученом и школованом младићу који је већину времена проводио читајући разне књиге и гомилајући различите врсте знања. Приликом једног путовања, он је дошао на обалу велике реке и ту нашао лађара да би га овај превезао преко. Док су тако пловили реком, да би му време брже прошло, младић поче причати о својим знањима, о књигама које је прочитао, школама које је завршио и све то остави веома импресиван утисак на лађара. У једном тренутку лађар му рече: „Нема сумње господине, научили сте изузетно много, али да ли сте научили да пливате?“ „Па не, нисам“, одговори му младић. „Бојим се да је ваше знање у том случају бескорисно“, рече лађар, „јер наш чамац тоне.“
Практичне поуке доносе нам мудрост дубљу од оне коју стичемо из теоријских поука. Оно што људе плаши, јесте да искуство није увек позитивно. Међутим, поука је увек позитивна, без обзира колико искуство било негативно. Сваки успех је производ низа неуспеха. То је начин на који учимо. Методом погрешака ми учимо како нешто урадити исправно. Деца су најбољи пример за то, јер нико не прави толико грешака и не учи толико брзо као деца. Зашто би се ико плашио неуспеха ако има у виду да он носи поуку, а поука носи мудрост. Дакле, сваки неуспех води неком постигнућу. Разлика између успешних и неуспешних људи је у томе што су успешни били истрајни и упорни, не дозвољавајући да им неуспех буде крајњи циљ. Ниједан неуспех није коначан осим ако ви тако не одредите. Седам издавача одбило је „Прохујало с вихором“ Маргарет Мичел, пре него што је неко прихватио то дело; енглески романописац Џон одбијен је 753 пута пре него што је објавио прву од своје 564 књиге. Више од стотину банака одбило је захтев Волта Дизнија пре него што му је једна напокон одобрила зајам за изградњу Дизниленда.
Што више научимо, то смо прилагодљивији и то мање погрешака понављамо. Учење изискује промену; промена подразумева губитак образаца; губитак образаца подразумева умирање за старо; умирање за старо рађа ново. Заправо се ништа не промени док се ми не променимо.Постоји само један начин да се изађе из шаблона наметнутог живота и он је следећи (овај савет је практичан и мора се применити): Важно је свесно опажање властитог понашања и властитих поступака.
Звучи лако, али је у ствари изузетно тешко бити свестан себе и својих поступака. Свако ко је икада пробао да прати и посматра себе, схватио је да није у стању бити свестан више од пар минута, ако чак и толико. Шта значи бити свестан самог себе? То практично значи осветлити сваку своју мисао, емоцију, или дело. Значи видети то, осетити, када прође мисао кроз главу, рећи себи: „Хеј, ја сам сада помислио на то и то“, или у тренутку надолазећег беса постати свестан да се бес појављује и само га посматрати, као да је неки странац. Довољно је само посматрати своју емоцију, или мисао и она је већ освешћена. Дакле свесност значи непрекидно самопосматрање. Осмотрите емоцију као да сте неки воајер, а она као да је странац. То је однос освешћивања. Опазите како се крећете и какви су тон и боја вашег гласа у различитим ситуацијама - посебно у стресним, у којима је већина људи „несвесна“. Посматрајте себе у ситуацијама упознавања нових људи (можда нисмо свесни да загриземо усну, или се намрштимо кад год упознајемо некога). У свему постоје обрасци и јако је важно освестити их.
Што више освешћујемо себе, то већу контролу над својим животом добијамо. Док се у потпуности не освесте, људи су само бродови у олуји судбине. Тек када загосподаримо сопственом свешћу, море ће се смирити и моћи ћемо бирати свој правац.
Много лекција се мора научити на том путу и боље их је учити на време, јер уколико их избегавамо, или заобилазимо, оне ће нам се враћати у све тежим облицима. Невоља је један од начина на који универзум привлачи нашу пажњу. Телесна бол подстиче нас да уравнотежимо тело. Емоционална патња открива нам наше илузије и отпор. Душевна патња открива исцељујућу моћ садашњег тренутка. Неке боли није могуће избећи, али кад научимо слушати благе животне поуке, патња се расплињује.
Болест је доктор који се највише слуша; доброти и мудрости само дајемо обећања; бол послушамо. - Марсел Пруст
Веома битна спознаја је и та да ми не можемо одредити исход неке ситуације, али зато можемо одредити свој труд. Ми не можемо знати да ли ћемо победити у некој игри, или не, да ли ћемо добити посао који желимо, или пронаћи љубав. Али зато можемо одредити труд који ћемо у то уложити. Шта год мислили, или осећали, сумњали, или страховали, упркос нашој прошлости, или родитељима, наш труд и даље обликује наш живот. Ако дајете све од себе, радите добро. Стога уложите труд, а тада прихватите исход. Пустите оно чиме не можете управљати. Много тога није у нашим рукама. Неки поступак може бити исправан, али у погрешном тренутку он не служи ничему. Као што деловање може одражавати храброст, чекање може одражавати мудрост. Али, ако чекамо да добијемо допуштење, да се осећамо више мотивисано, да постане лакше, да страх нестане, или да на врби роди грожђе, могли бисмо пропустити сваку прилику за деловање. Ако чекамо савршени тренутак, могли бисмо открити да уопште нисмо живели.
Људи који предуго размишљају пре него што начине корак, могли би читав живот провести на једној нози. - Антон де Мело
Примена овога начела – и живљење са сврхом – значи питати самог себе не само "Шта морам учинити?", већ и "Када је најбоље време да то учиним?".
Оно што смо посејали добротом, враћа нам се као жетва изненађења; послани дарови враћају нам се у друкчијим омотима. Добра дела и врлине налик су семенкама које се множе; посадимо једну младицу и пожањемо шуму захвалности. Најједноставнији чин великодушности благосиља онога који даје, али ако дајемо да бисмо примали, наше се наде разбијају на обалама везаности. Стога због давања дајте најбоље од себе и најбоље ће вам се вратити. Тестирајте ово правило:
- Наведите троје људи које добро познајете.
- За сваку особу наведите шта сте јој тачно, конкретно дали јуче, у протеклих седам, или месец дана.
- За сваку особу наведите шта вам је тачно, конкретно дала. Ако добро размислите, могли бисте установити да сте примили барем онолико колико сте дали.
Духовни живот започиње и завршава се телом. Оно је наша једина имовина која траје читав живот. Можемо медитирати, визуализовати и сањати, али не можемо изаћи из тела ако најпре не уђемо у њега. У уравнотеженом стању тело и дух заједно стварају енергију и обиље у нашим животима. Равнотежу постижемо путем "светог тројства здравља": свакодневне телесне активности, здраве хране и квалитетног одмора. Уравнотежите тело. Верујте његовој мудрости. Из тог темеља произилази све друго. Морамо слушати своје тело и своју природу јер само тако ћемо бити повезани са животом око нас. Морамо бити свесни циклуса јер они су природно устројство живота, попут четири годишња доба која бескрајно следе једно друго. Тешкоће с временом пролазе, као и ужици, јер шта год се уздигне, мора пасти, а шта год падне, поновно ће се уздићи у овом, или оном облику. То је природа света. Циклусима живота не можемо управљати, али можемо их јахати као јогунасте коње, или благе таласе. Прихватајући промене властитих доба, крећемо се у складу с циклусима сопственог света. Слушајући себе, посматрајући се, ми ширимо свест и тако подижемо вибрацију целокупног света око нас, доприносећи његовом развоју. Овај пут није лак и страх вреба иза сваког ћоска, спреман да нас заскочи и врати у таму. У тим тренуцима, само се сетите речи великог Милорада Павића: „Један од путева у праву будућност, иако има лажне будућности, јесте ићи у правцу у ком расте твој страх.“ И продужите даље.
Милан Бојић